|
LIBERALNO DEMOKRATSKA PARTIJA
SAVET ZA EVROPSKE INTEGRACIJE
ODBOR ZA BEZBEDNOST
VODIČ KROZ EVROATLANTSKA PARTNERSTVA I INTEGRACIJE
Nerazumevanje i predrasude, pratile su proces tranzicije i integracije u svim državama Centralne i Isto?ne Evrope, i ?esto stvarale otpor i me?u elitama i me?u gra?anima. Samo intenzivnim i razumljivim informisanjem u ovim oblastima, može se obezbediti preovla?uju?a podrška nastojanjima države i delova društva da svojim gra?anima sa?ini odgovaraju?e mesto me?u ostalim ?lanicama evropske i evroatlantske zajednice, i celokupnom društvu obezbedi neometan i stalan napredak.
Politi?ke dileme; NATO, ZA ili PROTIV svakako je potrebno demistifikovati i proširiti stru?ne analize na sve aspekte (pre svega vojne, bezbednosne i ekonomske), te ukloniti pogrešne predrasude i primitivne aluzije.
Osnivanje NATO
NATO je politi?ko-vojna organizacija, koju, u ovom trenutku, ?ini dvadeset osam država Severne Amerike i Evrope, posve?enih ispunjavanju ciljeva iznetih u Severnoatlantskom ugovoru, potpisanom 4.aprila 1949. godine u Vašingtonu.
Ova Alijansa nastala je kao izraz rešenosti država osniva?a da zaštite „slobodu, zajedni?ku baštinu i civilizaciju svojih naroda, koja je zasnovana na na?elima demokratije, individualne slobode i vladavine prava“ zadržavaju?i, pri tom, svoj puni suverenitet. Severnoatlantski ugovor izri?ito potvr?uje pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu (?lan 5. Osniva?kog ugovora), utemeljenu u ?lanu 51. povelje UN.
Ugovorom se utvr?uju, izme?u ostalog, obaveze država potpisnica u vezi sa odbranom i bezbednoš?u, a pre svega, potreba održavanja i razvoja individualnih i zajedni?kih odbranbenih sposobnosti. Ni jedna od obaveza iz Ugovora ne menja prava ili obaveze država potpisnica koje proisti?u iz povelje UN. Svaka država se, tako?e, obavezuje da ?e doprinositi razvoju miroljubivih i prijateljskih me?unarodnih odnosa, na razne na?ine, uklju?uju?i “ja?anje njihovih slobodnih institucija“, „osiguranje boljeg razumevanja principa na kojima se ove institucije zasnivaju“ i „unapre?ivanje uslova stabilnosti i napretka“. Ugovor obavezuje države potpisnice na nastojanje da otklone sve sukobe u svojoj me?unarodnoj ekonomskoj politici i na podsticaj ekonomske saradnje izme?u njih.
Kako funkcioniše NATO?
Konsenzus
Odluke u NATO donose se isklju?ivo konsezusom, tj. na osnovu opšte saglasnosti. Iako neke države ?lanice NATO imaju ve?i politi?ki, vojni i ekonomski uticaj, ne postoji prisila u procesu donošenja odluka. Kada jedna država ?lanica smatra da bi odluka koju NATO razmatra, mogla njenoj nacionalnoj bezbednosti naneti nepovratnu štetu, ne mora se složiti sa njom. Ako do?e do toga, odluka se ne donosi sve do trenutka dok se na?e prihvatljivo rešenje. Iz tog razloga ne postoji sistem glasanja kao u Savetu bezbednosti UN ili princip kvalifikovane ve?ine kao u evropskoj uniji. Umesto toga, postoji tzv. procedura tišine (silence procedure), koja podrazumeva intenzivne konsultacije me?u delegacijama i izradu nacrta odluke od strane Me?unarodnog sekretarijata NATO, koja se dostavlja svim državama ?lanicama. Ukoliko u zadatom vremenskom roku niko ne „prekine tišinu“odluka se automatski usvaja. Ukoliko barem jedna država ?lanica „prekine tišinu“, to zna?i da odluka nije usvojena.
Unutar alijanse vodi se ra?una i o politi?kim i vojnim osobenostima pojedinih država ?lanica. U nekim slu?ajevima razlike mogu biti proceduralne i prevazilaze se bez teško?a. Island, na primer, nema vojne snage, ali ga u vojnim forumima predstavlja civil. U drugim slu?ajevima, razlike mogu biti suštinske. U tom smislu, poznat je primer Francuske, koja se povukla iz integrisane vojne strukture NATO 1966. godine. Španija, od svog pridruživanja 1982. godine, u?estvuje u radu Vojnog komiteta, Komiteta za planiranje odbrane i Grupe za nuklearno planiranje, ali u saglasnosti sa odlukama nacionalnog referenduma održanog 1986. godine ne u?estvuje u integrisanoj vojnoj strukuri NATO, istovremeno u?estvuju?i u planiranju kolektivne bezbednosti.
Konsultacije
U okviru NATO politi?ke konsultacije su vitalni deo procesa donošenja odluka. Važno je ista?i da, u okviru NATO, zvani?no ne postoji na?in da neka ?lanica name?e svoj stav ili mišljenja drugima. Posledica ovih temeljnih principa delovanja NATO je da u slu?aju neslaganja i kada razlike u gledištima i stavovima ne mogu da se usklade, svaka pojedina država ?lanica je slobodna da nastavi sa svojim izabranim pravcem delovanja. Nijedna država nije primorana da preduzme akcije ili da donese odluke protiv svoje volje.
Me?utim, duh konpromisa i osje?aj za zajedni?ki interes i ciljeve obezbe?uju da uprkos razlikama u mišljenju, postoji dovoljan zajedni?ki osnov da se do?e do saglasnosti. Jednom doneta odluka Alijanse predstavlja zajedni?ki stav svih država ?lanica.
Svaka država ?lanica ima stalnu delegaciju u sedištu NATO , u Briselu.
Konsultacije mogu da se odvijaju u razli?itom obliku: mogu biti jednostavna razmena informacija i mišljenja; podnošenje inicijative ili saopštavanje odluka koje je odre?ena vlada donela; zauzimanje stava koji je od interesa za saveznike; obaveštavanje unapred o vladinim akcijama ili odlukama, o kojima druge države ?lanice mogu da iznesu mišljenje; ili diskusija sa ciljem da se postigne konsezus o delovanju i postupcima koje bi trebalo preduzeti.
NATO „vojska“
NATO nema staja?u vojsku u klasi?nom smislu. Sve države ?lanice koje u?estvuju u vojnim aktivnostima Alijanse, stavljaju na raspolaganje snage i sredstva, stvaraju?i, na taj na?in, integrisanu vojnu strukturu NATO. Ipak postoje manje strukture koje su odgovorne za funkcionisanje instalacija za komunikaciju, vazdušnu odbranu, kao i za obaveštavanje, me?u kojima je najpoznatiji Vazduhoplovni sistem za upozoravanje i kontrolu (AWACS). Snage stavljene na raspolaganje Alijansi u slu?aju obavljanja odere?enih misija, u skladu sa procedurom koju su predhodno usvojile države ?lanice, su pod komandom svojih strategijskih komandanata.
Alijansa obezbe?uje zajedni?ko planiranje, vežbe i raspore?ivanje snaga. U tom smislu, NATO deluje kao mehanizam za okupljanje snaga, omogu?ivši državama ?lanicama da u?estvuju u misijama upravljanja krizama, koje ne bi mogle preduzimati samostalno.
Zašto i kako je nastalo Partnerstvo za mir?
Istovremeno, alijansa razvija i koristi svoj politi?ki uticaj i vojne sposobnosti, u skladu sa zahtevima izmenjenog strateškog okruženja,kao prirodom savremenih bezbednosnih izazova i pretnji u evroatlantskom prostoru, ali sve više i van njega. Shodno tome, javila se potreba za neprekidnim prilago?avanjem Alijanse novim okolnostima.
Završetak hladnog rata, raspuštanje Varšavskog pakta, i raspad Sovjetskog saveza, otklonio je suštinsku vojnu pretnju Zapadnoj Evropi. Posledice ovakvih politi?kih promena stvorile su nove neizvesnosti i nestabilnosti u Evropi, za ?ije rešavanje su UN, OEBS i EU pokazale nedovoljnu efikasnost.
Kao odgovor na nove izazove, NATO se preobražavao od ?vrsto povezanog saveza odgovornog za kolektivnu odbranu, u organizaciju kolektivne bezbednosti.
Alijansa je na samitu u Londonu, jula 1990. godine, uputila poziv vladama bivšeg isto?nog bloka za uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa i procesa saradnje. Tako je, na NATO samitu u Rimu, decembra 1991. godine, uspostavljen Savet za severnoatlantsku saradnju (Nort Atlatic Cooperation Council, NACC).
Osnove svog daljeg delovanja i transformacije , Alijansa je izložila u Strateškom konceptu, iz 1991. godine. Objavljen je decembra 1991. godine a nova verzija 1999. godine. Kao posledica Strateškog koncepta preduzeta je korenita transformacija komandne strukture i snaga, i pokrenuta saradnja i dijalog sa državama koje nisu ?lanice NATO.
Osim o pitanjima bezbednosti i odbrane, na Savetu za severnoatlantsku saradnju moglo se diskutovati i o ekonomiji, zaštiti životne sredine, socijalnoj zaštiti i drugim pitanjima. Me?utim, ono što je nedostajalo ovom forumu, bio je ve?i sadržaj prakti?nih oblika vojne saradnje. Uo?eni nedostatak NATO je prevazišao na samitu u Briselu januara 1994. kada je pokrenuo program Partnerstvo za mir i uputio poziv svim državama ?lanicama Saveta i KEBS-a (sada OEBS) da se pridruže. Ve? nakon šest meseci od pokretanja, Partnerstvo za mir imalo je dvadeset dve ?lanice, koje su zajedni?ki u?estvovale u programu zajedni?kih vojnih vežbi.
Šta je Partnerstvo za mir?
Partnerstvo za mir ima me?unarodni karakter, ali nije me?unarodna organizacija. Partnerstvo za mir zasniva se na saradnji i zajedni?kom delovanju sistema odbrane suverenih država ali nije sistem kolektivne odbrane. Sadržaj aktivnosti Partnerstva za mir ima pretežno vojni karakter ali za ?lanstvo nije odgovorna jedino vojska ve? celokupna država. Partnerstvo za mir nema jasno obavezuju?i karakter u me?unarodno-pravnom smislu, ve? se zasniva isklju?ivo na principima dobrovoljnosti i samostalnog opredeljivanja.
Osnovni cilj Partnerstva je unapre?enje reforme, izgradnja me?usobnog poverenja i uve?anje sposobnosti partnerskih država za o?uvanje mira i bezbednosti na dobrovoljnoj, fleksibilnoj i transparentnoj osnovi.
Za razliku od samog NATO kojeg pored Severoatlantskog ugovora, obavezuje i preko hiljadu drugih dokumenata, Partnerstvo za mir bi se moglo uporediti sa „švedskim stolom“- sa koga se uzima sve što je ponu?eno, a što vam odgovara. To je program koji je potpuno usmeren na prakti?ne oblike saradnje, u kojima se partnerske države opredeljuju za aktivnosti u skladu sa sopstvenim prioritetima. Saradnja se u okviru programa sprovodi onom dinamikom, na onom nivou koji samostalno odre?uje partnerska država.
Temelj evroatlantskog partnerstva nalazi se u promeni same bezbednosne kulture, tj. transformacija iz kulture državne bezbednosti u kulturu kooperativne bezbednosti, model koji slede i NATO i EU. Evidentno je da su države u?esnice Partnerstva za mir na razli?itom stepenu politi?kog, ekonomskog i vojnog razvoja, zbog toga su i ponu?eni dovoljno prilagodljivi programi i instrumenti saradnje sa NATO a time uskladila raznolikost.
Zaklju?ak
Jedna od karakteristika delovanja NATO, u posthladnoratovskom periodu je i opredelenje za politiku partnerstva, saradnje sa nizom država koje nisu njegove ?lanice. Program Partnerstvo za mir samo je jedna od takvih inicijativa koje je, u me?uvremenu, razvio NATO. Danas Alijansa ostvaruje saradnju sa Rusijom, Ukrajinom, državama jugoisto?ne Evrope, centralne Azije, južnog Kavkaza, Mediterana, Bliskog Istoka, ali i šire kao sa Australijom, Novim Zelandom i Japanom. ?lanice NATO su svi naši susedi (osim BiH, Crne Gore i Makedonije koje su u Partnerstvu za mir kao aktivni partneri, sa odlu?nim i jasnim ciljem priklju?enja NATO). Pored toga, NATO razvija saradnju i sa najzna?ajnijim me?unarodnim organizacijama poput UN, ili OEBS, a posebno je zna?ajno strateško partnerstvo koje je Alijansa stvorila sa Evropskom unijom.
Republika Srbija pozvana je da pristupi Partnerstvu za mir na NATO samitu u Rigi 29. novembra 2006. godine. U skladu sa pozivom i odlukom Vlade Republike Srbije, Predsednik Srbije potpisao je Okvirni dokument 14. decembra 2006. godine u Briselu, ?ime je Srbija i formalno postala u?esnica programa Partnerstvo za mir. Tako?e, u prezentacionom dokumentu o ciljevima Republike Srbije u Partnerstvu za mir, koji je predstavio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremi?, u sedištu Alijanse 5. septembra 2007. godine jasno je istaknuto da ?e u?eš?e Srbije u programu biti u skladu sa ekonomskim, financijskim, ljudskim, materijalnim i ostalim mogu?nostima. Preneseno u sadašnjost, i realnu sliku, to zna?i da je Srbija sa svojom donetom odlukom o vojnoj neutalnosti i aktivnostima koje trenutno ima, jednako daleko i od NATO, Rusije, a u najskorije vreme i Kine. Politika vojne saradnje i razvoja bezbednosnih sistema, koju Srbija vodi danas nije jasna ni našim eventualnim parnerima, susedima, ni javnosti, a po svemu sude?i ni samom ministarstvu odbrane.
Upoznavanjem sa korenima NATO i programa Partnerstvo za mir, osnovnim principima i na?elima delovanja, put je koji nam daje po?etne elemente u daljoj edukaciji i približavanju ove tematike širem auditorijumu. Cilj je sa ovom po?etnom fazom inicirati interesovanja ka ovoj temi, pomalo zapostavljenoj a veoma zna?ajnoj za ceo svet.
Pojašnjavanjem kakve je sve oblike partnerstva, saradnje i dijaloga razvio NATO, od ?ega se sastoji u?eš?e jedne države u Partnerstvu za mir, šta je Srbija do sada u?inila u saradnji, kako se postaje ?lanica NATO, kako bi mogla da izgleda ta saradnja Srbije i NATO, i odgovori na ova i sli?na pitanja da?e potpuniju sliku i mogu?nost lakšeg odre?enja, i oblikovati stavove prema ovoj vrsti povezivanja, partnerstva i saradnje Srbije.
Naposleku, bi?e potpuno jasno da odluka Skupštine Srbije o vojnoj neutralnosti nije održiva, da je potpuno besmislena i da nije odraz promišljene politi?ke odluke, a nije ni posmatrana i sagledavana kroz dalju i bližu prošlost, konstalaciju snaga u ovom vremenu i onog što nas o?ekuje i što mi o?ekujemo, ve? je reakcija napravljena ishitreno, svakako na štetu Srbije.
U Beogradu, 18. septembra 2009. godine
Nebojša Šarenac
|
