|
LIBERALNO DEMOKRATSKA PARTIJA
SAVET ZA EVROPSKE INTEGRACIJE
ODBOR ZA BEZBEDNOST
ŠTA JE DO SADA POSTIGNUTO U SARADNJI IZMEĐU SRBIJE I NATO?
Potpuna je zabluda, da je Srbija, u svim državnim oblicima čiji se sastavni deo bila, oduvek bila ili je težila da bude nezavisna i neutralna u vojno bezbednosnom smislu. Naprotiv, okolnosti i konstalacija snaga u svetu, kao i međunarodne prilike, oduvek su prisiljavale malu državu, na nestabilnom području na granici dve civilizacije, da traži saveznike u susedima ili velikim silama kako bi uspela da opstane u nastojanjima osvajača i svetskih sila da dominiraju i kontrolišu situaciju na ovim prostorima.
Prvi oblici saradnje Srbije (u sastavu SFRJ) sa NATO, sežu u početak pedeseth godina prošlog veka. Nakon objave rezolucije Informbiroa, 1948. godine i prekida odnosa sa SSSR, tadašnja država formirala je Treći balkanski pakt, zajedno sa grčkom i turskom, i na taj način uspostavila formalni savez sa nekim članicama Alijanse. Jugoslavija je 1951. godine pristupila amerčkom Programu pomoći za uzajamnu odbranu, kroz koji je dobila značajnu pomoć u naoružanju uključujući i borbene avione i tenkove. To je podrazumevalo i obuku i školovanje pripadnika JNA u državama članicama NATO. Međutim posle smrti Staljina, dolazi do kraha ove politike i ova saradnja se zvanično smanjuje, a država traži saveznike na drugim stranama sveta i drugim kontinentima. Koristi od ovih kasnijih partnerstava videli smo kolike su bile prilikom raspada SFRJ.
Prvi program saradnje između Srbije i NATO
Državna zajednica SCG podnela je, juna 2003. godine, zvani?an zahtev NATO za prijem u program Partnerstvo za mir. Zbog ocene o nedovoljnoj saradnji sa Međunarodnim sudom u Hagu, Srbiji nije upućen poziv za pristupanje i, umesto toga, NATO je pokrenuo poseban program za SCG: Prilagođeni program saradnje (Tailored Cooperation Programme, TCP).
Program je sprovođen u tri ciklusa. Nadležni za sprovođenje su bili Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo odbrane.
U toku prvog ciklusa, 2003-2004. godine, program je obuhvatio simboličan broj aktivnosti kao što su: seminari, konferencije i kursevi u NATO školi. Istanbulski samit NATO, 2004. godine doneo je neke promene u sklopu usmeravanja saradnje u okviru Partnerstva za mir. Tada su delomi?no otvorene pojedine inicijative (Akcioni plan partnerstva protiv terorizma, PAP-T; Radni plan evroatlanskog partnerstva, EAPWP) i prema SCG.
Drugi ciklus, 2005. godine, doneo je povećanje broja kurseva u NATO i posmatrački status na određenom broju vojnih vežbi., ključnih za upoznavanje sa strukturom NATO i njegovim standardima.
Treći ciklus, 2006. godine, donosi redefiniciju mehanizama saradnje i formira se Grupa SCG-NATO za reformu odbrane što predstavlja novi pristup i menja odnos između vojne i civilne strukture sistema odbrane. U tom vremenu Vojska SCG (i Srbije 2007. godine) učestvuje na nekoliko vojnih vežbi sa oružanim snagama država članica NATO.
Grupa Srbija – NATO za reformu odbrane
Inicijativu za uspostavljanje Grupe za reformu odbrane( Defence Reform Group, DRG), kao zajedničkog tela MO i NATO, pokrenula je Kraljevina Norveška.Nakon višemesečnih konsultacija u NATO, i to kroz Politički komitet i Političko- vojni nadzorni komitet Partnerstva za mir, formiran je novi, jedinstveni mehanizam saradnje između Srbije i NATO, kakav Alijansa nije razvila ni sa jednom drugom državom.
Ubrzane reforme sistema odbrane, kao cilj, presudno su uticale na uspostavljanje ovog mehanizma. Pred grupu su postavljeni sledeći zadaci:
? ubrzavanje i podrška reformi sistema odbrane,
? podsticanje međuresorne saradnje, sa ciljem bolje koordinacijei komunikacije u vezi sa vizijom razvoja,
? uvođenje modela projektno orjentisanog pristupa reformi,
? podsticanje članica NATO da bolje koordinišu bilateralne aktivnosti u podršci reformi sistema odbrane, i
? priprema srbije i CG za angažovanje u Partnerstvu za mir.
Nakon prestanka postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, juna 2006. godine Grupa je nastavila sa radom,a organizaciona struktura grupe pretrpela je samo neznatne izmene. Postojeću strukturu čine:
• Dva kopredsedavajuća (pomoćnik ministra odbrane RS za politiku odbrane i direktor Direkcije za planiranje NATO),
• Koordinacioni tim (rukovodstvo MO RS),
• Radni stolovi (izvršni deo Grupe, koji izrađuje projekte),
• Izvršni koordinator i kancelarija Grupe (nadzorna i administrativna podrška stalnom funkcinisanju), i
• Tim za ocenjivanje projekta MO (stručna verifikacija izrađenih projekata).
Najzad, jedan od zadataka Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane je i priprema Srbije za angažovanje u Partnerstvu za mir. U međuvremenu, Srbija je pristupila ovom programu, što uslovljava izvesne promene u obimu i načinu budućeg rada Grupe.
Sporazum o tranzitnim aranžmanima
Povod za pokretanje pregovora o zaključenju Sporazuma o tranzitnim aranžmanima NATO snaga preko teritorije Srbije i Crne Gore (eng. Agreement on Transit Arrangements), u toku 2004. godine, bio je prisustvo snaga NATO angažovanih u mirovnim operacijama u neposrednom okruženju tadašnje državne zajednice. Stoga, konstruktivna uloga Srbije i Crne Gore u sprovođenju Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244, sa jedne strane, i potreba NATO za pravnim regulisanjem tranzita svojih trupa, najkraćim rutama preko teritorije Srbije i Crne Gore, sa druge strane, stvorili su obostrani interes za zaključenje ovakvog sporazuma. Sporazum o tranzitnim aranžmanima potpisan je od strane ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i generalnog sekretara NATO 18. jula 2005. godine u Beogradu.
Sporazum je ratifikovan u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, 4. novembra 2005. godine.
Navedenim sporazumom utvrđuje se status snaga NATO, kao i država koje doprinose operacijama, prilikom tranzita preko teritorije Srbije i Crne Gore, a u cilju obavljanja mirovnih operacija u regionu Balkana. Po svom sadržaju veoma je sličan standardizovanom Sporazumu o statusu snaga (SOFA), koji zaključuju države članice NATO i Partnerstva za mir, za potrebe održavanja zajedničkih vojnih vežbi I obuke. Me?utim, za razliku od SOFA, ovaj sporazum ne predviđa privremeno stacioniranje snaga, već isključivo njihov tranzit.
Iako je Sporazum zaključen 2005. godine, još uvek nije u operativnoj primeni. Nisu usaglašeni i zaključeni neophodni Dodatni aranžmani, koji utvrđuju načine i tehničke detalje praktične implementacije odredbi Sporazuma. Ovi aneksi bi, između ostalog, trebalo da definišu i institucije odgovorne za sprovođenje Sporazuma, i to tako da za Srbiju to bude Generalštab Vojske Srbije, a za Alijansu, Komanda združenih snaga NATO u Napulju.
NATO vojna kancelarija za vezu
Zaključeni Sporazum o tranzitnim aranžmanima između Srbije i Crne Gore i NATO, kao I početak rada Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane, nametnuli su potrebu za jačanjem direktnih institucionalnih veza između Srbije i Alijanse. Na osnovu zaključenog sporazuma između Ministarstva odbrane Republike Srbije i NATO, otvorena je u Beogradu, 18. decembra 2006. godine, NATO vojna kancelarija za vezu (eng. NATO Military Liaison Office, MLO), u zgradi Ministarstva odbrane.
U liniji subordinacije u NATO, za funkcionisanje Vojne kancelarije u Beogradu odgovorna je Komanda združenih snaga NATO u Napulju. Nadležnosti Kancelarije su: implementacija Sporazuma o tranzitnim aranžmanima, pružanje podrške snagama NATO i EU (EUFOR) angažovanim u regionu, podrška radu Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane, saradnja u oblasti javne diplomatije, kao i drugi dodatni zadaci koje odobri Severnoatlantski savet.
Saradnja Vojske Srbije i Međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji (KFOR)
Tokom 2001. i 2002. godine, uspostavljena je direktna saradnja na terenu između tadašnje Vojske Jugoslavije i snaga KFOR, i od tada je u stalnom usponu. Zahvaljujući izgradnji poverenja na novim osnovama, od 2001. godine, kao i zajedničkom opredeljenju za rešavanje tadašnje krize na jugu Srbije, NATO je postepeno ukinuo ograničenje prisustva snaga bezbednosti Srbije, u svim sektorima Kopnene zone bezbednosti.
Komandni nivo saradnje ostvaruje se između komandanta brigada Vojske Srbije i komandanata multinacionalnih taktičkih snaga KFOR; koordinaciona saradnja se ostvaruje na nivou tima kopnenih snaga Vojske Srbije i JIC multinacionalnih snaga, dok na lokalnom nivou komuniciraju oficiri za vezu jedinica multinacionalnih taktičkih snaga i oficiri za vezu brigada.
Značajan vid saradnje predstavljaju jednovremene patrole snaga Vojske Srbije i KFOR
Poverilački fond Partnerstva za mir
Uz Prilagođeni program saradnje, doprinos Alijanse reformi sistema odbrane u Srbiji, svakako se ogledao i u poverilačkim fondovima Partnerstva za mir. Naime, do sada, pokrenuta su dva takva fonda za Srbiju, i to: početkom 2005. godine, fond namenjen uništavanju zaliha protivpešadijskih mina (koji je uspešno završen), i početkom 2006. godine, fond namenjen podršci programu prekvalifikacije viška vojnog kadra.
Parlamentarna skupština NATO
U maju 2002. godine, nakon odluke Savezne vlade SR Jugoslavije, o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, SR Jugoslavija je dobila status posmatrača u Parlamentarnoj skupštini NATO (eng. NATO PA). Nakon prijema Srbije u program Partnerstvo za mir, stvorili su se uslovi da se promeni njen status u okviru ove institucije. Tako je, na prolećnom zasedanju NATO PA na Maderi (Portugal), maja 2007. godine, Srbiji odobren status pridruženog člana. Od tada, Delegaciju Narodne skupštine Republike Srbije u NATO PA čini 5 poslanika (uz 5 zamenika).
Prvi put u tom statusu delegacija Srbije, učestvovala je na 53. godišnjem zasedanju NATO PA, u Rejkjaviku (Island), oktobra 2007. godine. Kao pridruženi član, Srbija može da učestvuje u radu komiteta i podkomiteta, kao i plenarnim sesijama. Na plenarnim sesijama NATO PA, delegacija Srbije može predlagati rezolucije i amandmane na rezolucije. Međutim, u sadašnjem statusu, delegacija Srbije ne može glasati o izveštajima, rezolucijama, ili učestvovati u izboru rukovodstva NATO PA. Osim toga, Srbija nema obavezu da uplaćuje u budžet ove institucije.
Sporazum o bezbednosti informacija sa NATO
Iako je Srbija, čak i pre pristupanja Partnerstvu za mir, ostvarivala saradnju sa NATO, preko Prilago?enog programa saradnje i Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane, veliki deo korisnih informacija ostao je nedostupan Srbiji, zbog bezbednosne klasifikacije u NATO. Naime, odgovarajući bilateralni sporazum, koji međusobno garantuje minimum neophodnih standarda zaštite razmenjenih podataka, upravo omogućava pristup državnih organa Srbije podacima označenim određenim stepenom tajnosti, u NATO.
Vrsta i kvalitet informacija, koje zaključenje ovog sporazuma čini dostupnim, predstavlja, između ostalog, značajnu podršku efikasnosti procesa reforme sistema odbrane Republike Srbije. Veoma je važno naglasiti da Sporazum ne obavezuje strane da razmenjuju informacije, već isključivo utvrđuje kodeks ponašanja (načine zaštite, distribucije i čuvanja) u slučajevima kada do razmene podataka dođe.
Sporazum o bezbednosti informacija tipski je ugovor koji je do sada, sa NATO, zaključilo preko 90 država i međunarodnih organizacija. Među njima su: UN, EU, OEBS, Ruska federacija, Ukrajina, ostale države Partnerstva za mir, države Mediteranskog dijaloga, Australija, itd.
U Beogradu, 18. januara 2010. godine
Nebojša Šarenac
|
